Манастир Грачаница

Историја

Црква манастира Грачаница припада културним добрима средњег века са најочуванијим изгледом ентеријера и екстеријера, док је манастирски комплекс са конацима за монахињее, новијег датума. Краљ Милутин (1282-1321) је био највећи оснивач манастира и цркава у Србији и околним земљама. Архиепископ српски Данило записао је о краљу следеће: „његови прилози црквама и манастирима не могу се избројати као ни песак морски“. Овај српски краљ је на рушевинама древне византијске цркве из VI века основао манастир Грачаницу који је постао седиште липљанских епископа.

Место је имало важан географски положај поред главне саобраћајнице која је, у средњем веку, повезивала Приштину, као трговачки центар, са највећим српским рударским центром у Новом Брду. Манастир је грађен од 1310. до 1318. године, а онда још три године фрескописан и посвећен Успењу Пресвете Богородице.

Повеља краља Милутина, приказана у десном параклису на западном зиду, пружа сазнања о току градње. Исписана је у 53 реда, а завршава се краљевим потписом и 6830. годином по Византијском, односно, 1321. годином по Јулијанском календару. Грачаница је последња од укупно 42 задужбине краља Милутина. 1539. године у манастиру је основана штампарија, што је од значаја за културну историју Срба за време турске власти. Неколико деценија по завршетку цркве, дозидана је спољашња припрата са кулом-звоником која је срушена већ у првим турским нападима, између 1379 - 1383. године, а библиотека са рукописним књигама је изгорела у пожару. Почетком XVI века, црква је покривена оловом, а на иконостас је постављен велики крст са сликаним Распећем. Турци су у XVIII веку скинули оловни кров и мермерни под, што је убрзало пропадање храма. Тридесетих година XX века подигнут је велики конак на источној страни и две зграде са северне и јужне стране порте. Порта је затим ограђена, а са западне стране комплекса је изграђен главни улаз у манастир. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње које и данас чувају ову велику светињу.

Због своје јединствености и лепоте, манастир Грачаница је 2006. године уписан у Листу светске културне баштине УНЕСКО.

Архитектура

Основу грачаничког храма чине два уписана крста, један у другом. Фасаде су изведене наизменичним ређањем камена и опеке, а за декорацију је коришћен мермер. Црква је петокуполна грађевина и представља ремек дело српске средњовековне и касновизантијске архитектуре. Ову складну сакралну грађевину, подигли су најбољи византијски градитељи тог времена. Садашња основа Грачанице се састоји из: главног дела цркве из 1321. године и припрате дозидане уз њену фасаду крајем XIV века. У главном делу цркве су наос, олтарски простор, унутрашња припрата, опходни бродови и бочне капеле. На спрату манастира је просторија позната као „тајна одаја краљице Симониде“, коју је краљица Симонида користила за молитву.

Фрескопис

Солунски сликари Михаило и Евтихије, завршили су живописање овог манастира 1321. године. У централној куполи, испод слике Христа Сведржитеља, представљени су Небеска литургија, пророци и јеванђелисти. У наосу су циклуси Великих празника, Христових страдања, Чуда и парабола, Христових посмртних јављања, сцене из живота Богородице, Св. Николе и Менолог. У олтару су евхаристичке и старозаветне теме. Милутин и његова жена Симонида, византијска принцеза (ћерка византијског цара Андроника Палеолога II), насликани су као владари по милости Божјој, док им анђели с неба доносе круне. За иконографију, а посебно за изучавање српске владарске идеологије, значајне су ктиторска композиција краља Милутина који држи модел цркве са супругом Симонидом у пролазу из припрате у наос. На источном зиду припрате приказана је Лоза Немањића.

Родоначелник династије Стефан Немања је насликан у дну лозе, а на њеном врху је краљ Милутин кога Христос благосиља док му анђели доносе инсигније власти. Ова јединствена композиција постоји само у српском иконографском репертоару и по први пут се јавила у Грачаници, а затим и у Пећкој Патријаршији и Дечанима. У бочним пролазима су слике светих мученика и светих жена. У северном параклису, поред олтара, насликана је Служба свете литургије са представом Св. Јована Претече и циклус патрона Св. Николе. У јужном параклису поред Службе свете литургије, приказане су сцене из Старог и Новог завета и Визија Св. Петра Александријског. Најугледнији свети монаси представљени су у бочним капелама крај олтара. Поред композиција из циклуса Васељенских сабора, Богородичиног акатиста и Крштења, ту су портрети српских архиепископа и патријараха и представа сахране грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница страдала је у пожарима између 1379 - 1383. године. У вредној збирци икона, најстарија је Христа Милостивог из XIV века, јединствена по својим димензијама (269x139cm).